На обали великог Антлања
на песку од злата-камена,
певају беле птице…
Сањају живо – белине и плаветно небо.
Некад у подне једногa доба
ходале су стопе белих дјева
и играле се косе русе
са скривеним ветра прстима…

Вајтмани су донели жар доба.
Јер у срцима живих мудраца
сијаше тада светло живота.
Не беше корење пустила злоба.

Векови као валови времена прођоше.
Заборава вео и сете донеше…
а Антлањ неста стари…оде у слави…
што пре пада још у њем’ беше.

Снови су деце светла свети.
Они за време не хају…
Без-смртно сјајни, дивотно лепи,
к’о дрво живота у Божјем гају.

И однели они кроз времена капије,
свеже убране светлосне снопове,
са живот-гроздова Вилинских лоза
и душо-будне свете плодове…

И такли су сваку искру у Етру…
донели топлу ватру свету,
и Вишњу и Грозд од дивот-дрвета
саткану мило од живога светла.

И тако се зби!
Да у трену ван времена
оживе сва срца Богова,
да оде и арије звоне!

Да најбоље прође кроз окно лепота,
и временску капију све,
да свуда се излије свети дах живота
јер поново Љубав сједињује.

На Антлању…
Светлом од чистог Етра
сјакти кроз вечност
печат Творца.

ВИЛЕЊАКОВА РАЗЈАСНИЦА УЗ ОВУ ПЕСМУ

Читам песму, а као да гледам живе слике које се нижу једна за другом из Златног доба Лемурије, давно миулог доба Пра-Исконије, када Земља бејаше Плава Звезда и када су се на Земљи, истовремено, могла видети Два Сунца: Бело Сунце, обдан, и Плаво Сунце, обноћ.

То бејаше доба пре појаве људи у овоме личју и обличју, доба када су на Земљи обитавали Плави Богови са Плавога Сунца, у заједници са етарским и светлосним бићима – што исијаваху из себе беле и плаве зраке Првобитне Светлости – божанским бићима која ћемо, зарад бољег и јаснијег разумевања, назвати белим и плавим вилењацима.

У Златно доба Пра-Исконије (Лемурије) Звезду Земљу обгрљаваше, опасаваше, обујимаше огроман и чудесан, дивотан и несагледан Водеан-Етар, Вода-Етар.

У средини огромног Водеана-Етра плуташе дивовско Острво-Копно, несагледно Острво-Копно што бејаше растресито и флуидно, прозрачно и живуће, док на самом Пупку Острва-Копна узрасташе Исполинско Дрво, Дрво Живота, које на све стране исијаваше белу, плаву и љубичасту светлост исцељујућег и васкрсавајућег божанског дејства.

Ово су моја вилењачка јасновиђења произишла из скривеног унутарњег бића и суштаства ове дивот-песме Милорада Максимовића.

Драган Симовић