Драган Симовић: Када ме обхрвају дубоки унутарњи немири…
Када ме обхрвају
дубоки унутарњи немири,
који ме походе
из неких давно минулих живота,
тада ништа не знам,
ништа не умем,
ништа не могу,
и, гле!
бивам тако слаб и немоћан,
да се, напросто,
стидим самога себе.
Највише се плашим таквих тренутака,
јер,
у таквим тренуцима
имам осећај,
да сам напуштен од свих,
да не требам никоме:
ни Богу,
ни Васељени,
ни ближњима,
ни прецима,
ни потомцима,
нити икоме и ичему
на свету целом.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Песниче драги песноче врли , не можеш ти да се стидиш самога себе нити на то имаш право , већ обратно, многи би требали , када би имали образа да се стиде и када помисле на те. Твоја величанствена дела која чиниш свакога дана а по налогу нама невидљивих али теби добро знаних Сила засигурно присутних у вишим световима и нивоима постојања, уздигла су те у сами врх Белога Србства и саме Васељене . Ти никако не можеш и несмеш имати осећај да си напуштен од свих јер су увек уз тебе и са тобом твоји верни и одани ти Бели Срби. Бели Срби који те непрестано прате и будно мотре шта ти то чиниш . А они други што су те напустили и треба да су те напустили јер не заслужују да буду близу тебе чак ни на некој суседној планети. Нису они напустили само тебе , него и сами себе , не значјући ни где су, ни куда иду.
Снагу значај и величину ових дела не могу да разумеју ова приземна материјалистичка бић или небића, гладна свега и свачега, већ неки нови нараштаји освешћени , духовно уздигнути и самосвесни. Чак и нама који смо непрестано уз тебе и са тобом , понекад је тешко докучити смисао , величину , порекло и значај изречених Мисли. То је знано само теби и Ономе изнад тебе !
Песниче Витеже,
Ту смо, свуда около. Некад ћутимо, али смо ту.
Времена су узбуркана, али то је знак великих промена. Наставимо да доносимо Светлост из васељенског језгра на ову Планету.
Татјана, Дивотна Бела Вило, здравља светлим мислима и сновима твојим!