О овоме сада пишем први, а, можда, и последњи пут.

Толико је дубок јаз између мене и оних Срба који су, напросто, опијени и слуђени Западом, који, бесловесно и медиокритетски, величају и уздижу све оно што долази са Запада, који су умислили да и Сунце изгрева на Западу, да ја то, ни као песник, не умем да изразим на прави начин.

Тај јаз, између њих и мене, остаје, и буквално, за сва времена непремостив!

Толико сам пута, у својим мислима и визијама, покушавао да премостим тај дубок и предубок јаз између њих и мене, али никада у томе нисам успевао до краја.

И, не само што прозападне Србе никада нисам нити видео нити осећао као своје јато, већ их никада нисам ни доживљавао као припаднике моје расе, мојега рода, мојега племена.

А онда сам, изненада, у једном трену не знам којем, схватио, да ту није у питању само дубок јаз између двеју врста људи различитих поетика и различитог погледа на свет, већ да смо ми два света, два звездана јата, два космоса, две васељене.

Да смо ми толико различити, да је, једноставно, и изван сваке сумње, готово и немогуће да у било чему будемо слични, јер смо – као што већ рекох – упоредни, овострани и онострани, светови!

Има тренутака када ово видим као своју слабост, своју немоћ, своју искључивост и застрањеност, своју фалинку и грешку, али, упркос свему, тај дубок и предубок јаз између њих и мене – и даље бива присутан, свуда и у свему.