Данас се, изненада, неким чудом, присетих прича својега деда које сам слушао у детињству, пре више од пола века, а које сам све ово минуло време био посве потиснуо из свести.

Док сам се присећао речи својега деда, истовремено сам и у Акаши тражио и освешћивао одговоре, и, наједном схватих, скоро да доживех просветљење.

Деда ми је – стари ратник, солунац, витез Карађорђеве звезде – овако беседио…

Сви смо ми, србски војници, бивали под строгим надзором француских, шкотских и енглеских лекара, сви смо примали јаке, тешке и чудне заштитне инјекције.

Те инјекције бејаху тако болне, да смо ми данима буквално боловали.

После тих инјекција ми смо бивали посве равнодушни према женама, секс нас уопште није привлачио, понашали смо као ушкопљеници.

Мени је одмах све то бивало сумњиво.

Ми у пуној снази, здрави и једри, а жене нас не привлаче!

Зато сам после прве заштитне инјекције, вешто и лукаво избегао да примим другу и трећу заштитну инјекцију.

И, не само то.

Поред нашег логора, у Бизерти, бивало је и јавних кућа.

Јавна кућа пуна лепих и једрих Етиопљанки, које је неко плаћао.

Наши им војници нису ништа плаћали, већ је то плаћао нечији црвени крст.

Сви они који су ушли у јавне куће, одмах су били заражени сифилисом.

Неки су и умирали у живим ранама, у најгрознијим мукама.

Овде завршавам с дедином причом, а даље трагам и освешћујем у Акаши.

Одговор из Акаше гласи:

Над србским народом је већ у Првом светском рату вршен тотални експеримент, свестрани и потпуни опит, генетског инжењеринга, који су у Другом светском рату наставили нацистички гмазови што су се лажно представљали као Аријевци.

Срби су тада служили као покусни кунић.

Све је испитивано над Србима.

Тада се догодило како биолошко тако и ментално декодирање свеколиког Србства.

Мени је све време, до овога дана, до овога трена, бивало посве чудно:

Како су се Срби понашали до 1914, а како после 1918. године!

То више није исти, није један те исти народ, већ су то посве различита и опречна два народа!

До почетка Првог светског рата, па и у самом Рату, у свих Срба било је веома снажно родољубље, а патриотизам бејаше подигнут на највиши ступањ.

Потомци солунаца, прослављених ратника, били су и остали сушта супротност и опречност својим очевима, дедовима и прадедовима.

Било је још мало патриотизма и родољубља у Другом светском рату, али, после Другог светског рата, у Србству је посве спласнуо и згаснуо патриотизам, а родољубље је посве ишчилело.

Зар вам све то није чудно!?

Ову вам причу испричах само стога, да би неко од вас, ко је мудрији, образованији и млађи од мене, наставио да истражује на овоме пољу.

За песника вилењака је довољно и ово.

Ја имам своје увиде из Акаше, а ви наставите да испитујете и истражујете у овоме свету.

Али, једно је, макар мени, извесно:

Над србским народом је у Првом светском рату извршен тотални рептилски експеримент.

После тог демонског опита, Срби никада више неће бити оно што су били пре стотину лета!

Зарад Истине, која буди и освешћује, наставите тамо где ја застадох!