А тамо, путем, од Крагујевца,
кроз стазу багремовог цвата,
где се небо са пољем дохвата,
у лакованим опанцима,
гази меко,
ђидија из Љуљака,
Стојић Миленко.

Тек му је двадесет лета,
ко да је јуче земљу дотак’o,
а већ се делија и гизда,
леп, витак,
к’о Краљевић Марко.

Најлепши момак у гружанском крају,
уместо очију му звезде сијају.
Још кад намигне испод шајкаче,
осмехом озари брк и лице,
заталаса воду и гору,
па се помаме све удаваче,
на манастирском сабору,
у сред Враћевшнице.

Смело корача,
не преза ништа,
нити од авети са стрништа,
ни од море и вештице.
Не мари ни за оног вампира,
што селу не да мира
док вреба са тавана
Цековића воденице.

Али…
кад се сети виле Гружанице,
нехотице му срце запламти.
Јер у Гружи се одувек прича
и памти,
да вилама смета мушка лепота,
и да у трену прекину нит живота,
к’о паучину.
Претворе човека у прашину,
у ништа,
олако.
Угасе душу к’о задњу жишку са огњишта,
ради ћефа,
тек онако.

Па му се у тим мислима и пут одужи.
Одједном, нађе се на мосту,
на Гружи,
а да није ни знао како.
Глуво доба беше,
само је вода шумила полако.
К’о летњи вихор врх зрелог класја,
роморили су таласи плави.
Однекуд се и месец појави,
па се опет за облак склони.

Кад, Планинкин вир се заталаса,
а из воде вила изрони.
И то баш Гружаница.
Боже ме опрости,
као са иконе, лепог лица,
Од свилене косе исплела кику,
међу власи уплела споменак и броћику,
поглед јој се као зора руди,
а кроз кошуљу од лана,
момак јој угледа груди.
Па се зачуди,
и опи, к’о од младог вина.
У трену га сколи чежња
и милина,
И није ни знао шта га снађе,
а већ се у води нађе.

Замириса Гружа на цвеће из Раја,
небо се истопи од загрљаја,
и врбе од љубави клонуше,
а младић и вила,
заувек потонуше.

И узалуд је на прозору чекала мајка,
узалуд је отац излазио до сокака.
Бадава се са јутром дигло цело село.
Од момка ни јава.
Трећи дан му сахранише момачко одело,
па сад уместо њега,
антерија под земљом спава.

А Миленко и вила,
већ сто година и дуже,
као таласи плове,
од извора до увира Груже.
И тек понекад, пред кишу,
на цвет дивље трешње
замиришу.
И шумом топола шапћу довека…
како је вила волела човека.