На Врањешком гробљу у Радобуђи,

понад Ариља,

подно Небеске планине,

с вечери у сутон румен,

кад топао дашак с висока горја,

доноси мирис зрелих оскоруша.

Сетно трепере врхови јасика,

спрам Сунца од руја,

што тоне иза пурпуром осутог горја.

Тишина векова, и давно уснули Преци.

Седим на камену, и зурим некамо у плаветне даљине сутона.

Полако напуштам себе,

и вијам се високо понад крошања модрих столетних букава.

Небо зелен–плаветно и лагани праменови румених облака.

Све је ово сам сан!

Само сан који сам давно негда толико пута и будан сневао!

У сновима што у сну снијем, упознајем Претке своје са Потомцима својим.

Кажем им: Сви сте ви, истовремено, и Преци и Потомци једни другима!

Сви сте ви, заједно са мном, Једно Биће –

Сушто!