Соколе, веома ми је драго када видим ваше коментаре јер се из њих много тога може научити. Овог пута. мислим, да сте мало, били престроги! Нама Бог јесте дао језик, писмо – живу реч у ствари – али та жива реч сама каже ,,да је жива,, што схватам као њену способност промене.Најважније је оно што у својој суштини носимо, знање које освешћујемо, доброта и милост коју дарујемо а то се може осетити само ако се начини малени напор да нашу душу отворимо и успемо да начинимо оно за шта немам другу реч него ову – созерцање!
На том писму – латиници – много је силно лепих и добрих порука и осећања и светлости отишло у далеки свет – отишло људима који нису МИ а јесу добри и чија срца, можда, жељно чекају да им неко помогне да у њих без страха погледају- а ти људи, странци, разумеју писмо латинично- зар им треба ускратити сазнања која можда толико желе да чују!
Веома добро ми је познат „специјални рат“. Против Белих Срба се увек води неки од облика ратовања. Оружани или „специјални“, који није ништа мање опасан од овог првог. Овај „специјални“ може много дуже да траје, мање је уочњива, и препознатљив, поготово за „слепце“, али исто погубан као и оружани. Због деловања овог „специјалног“ рата, ми смо ето остали без свога писма , губимо језик, културу, обичаје и многа друга, од непроцењивог значаја предачка наслеђа , а као пијаном флашу, нама стално гурају све што је туђе и што је против нас. Многи то наравно гутају као сом удицу . „ма какве то везе има , све је то наше“. У свету не постоји ни један народ који има два писма, може се проверити, осим слуђених такозваних срба, којима је то наметнуто неким „Новосадским“ договором педесетих година, којега се и данас слепо држе само срби, а за друге нити је важио нити важи. ПОШТО НЕ ВОЛИМ МНОГО ДА ПИШЕМ , само нешто о горњем писму. Прво сам мало похваљен, па је затим у другом поглављу дошла до изржаја специјална или подмулкла порука о латиници . Завршавам сваку даљу расправу !
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Соколе, веома ми је драго када видим ваше коментаре јер се из њих много тога може научити. Овог пута. мислим, да сте мало, били престроги! Нама Бог јесте дао језик, писмо – живу реч у ствари – али та жива реч сама каже ,,да је жива,, што схватам као њену способност промене.Најважније је оно што у својој суштини носимо, знање које освешћујемо, доброта и милост коју дарујемо а то се може осетити само ако се начини малени напор да нашу душу отворимо и успемо да начинимо оно за шта немам другу реч него ову – созерцање!
На том писму – латиници – много је силно лепих и добрих порука и осећања и светлости отишло у далеки свет – отишло људима који нису МИ а јесу добри и чија срца, можда, жељно чекају да им неко помогне да у њих без страха погледају- а ти људи, странци, разумеју писмо латинично- зар им треба ускратити сазнања која можда толико желе да чују!