У неким тренуцима, осећам бесмисао свега у свету.

Бесмисао самог постојања и живљења.

Све се одвећ понавља у свету, понавља из дана у дан, из часа у час, из трена у трен.

Само се врти и врти као воденично витло, без сврхе и смисла.

Ко сам ја?

Ја сам само неми посматрач и сведок властитог животног тока што полако прелази у неки будући животни ток, и, тако, гле! из лета у лето, из века у век, из еона у еон.

Све је у свету, и пространствима иних светова, попут воденичног витла.

Витлају наши животи, као и животи планета, сунаца, звезда, сазвежђа, звезданих јата, те целе видљиве и невидљиве Васељене.

Витла… и витла… и витла… без престанка витла вечност за вечношћу!