На Врањешком гробљу

подно Небеске планине,

с вечери у сутон румен,

кад топао дашак,

с висока горја,

доноси мирис зрелих оскоруша.

Сетно трепере врхови јасика,

спрам Сунца од руја,

што тоне иза пурпуром осутог горја.

Тишина векова, и давно уснули Преци.

Седим на камену,

и зурим некамо у плаветне даљине сутона.

Полако напуштам себе,

и вијам се високо

понад крошања модрих столетних букава.

Небо зелен-плаветно и лагани праменови румених облака.

Све је ово само сан!

Само сан који сам давно негда толико пута и будан сневао!

У сновима што у сну снијем,

упознајем Претке своје са Потомцима својим.

Кажем им:

Сви сте ви, истовремено, и Преци и Потомци једни другима!

Сви сте ви, заједно са мном, Једно Биће –

Сушто!