Кад ме обхрвају немири од века,

кад ме спопадну праискони бесови,

кад ми се чини да је моје унутарње биће

налик разбијеном и распршеном огледалу,

тада крикнем и завапим ка духовним бићима

 из највиших светова,

божанствима из најудаљенијих сазвежђа

 и звезданих јата,

да ми пошаљу

 макар један Зрачак Божанске Светлости,

макар један Трачак

Милости и Самилости Створитељеве,

макар један Назнак

Лепоте и Дивоте Великог Духа Стварања.

У таквим тренуцима видим, осећам и схватам

како сам нежно, танано, слабашно и крхко биће

које ни на трен један

не може да опстане на Земљи

 без Милости и Самилости Божје,

без Светлости и Љубави

из највиших божанских

и духовних светова.