Били краљ и краљица па имали јединца сина. Када је син нарастао, прославише његов двадесети рођендан и на част позваше највиђеније људе из целог краљевства. Бели двори засјаше од злата, сребра и драгог камења и од хиљаду свећа. Кад увече у башти поведоше коло, ухватише се девојке све једна лепша од друге. Оне гледаху у лепог краљевића и мило и драго али се ни једна младом слављенику не допаде.

У поноћ се разиђоше гости  а краљевић оде у гај од старих липа.

Била је месечина, и њему се није спавало. Чаробно беше погледати тамне сенке старог дрвећа. Кроз грање се провлачила месечина и падала по земљи у чудним шарама. Липе су мирисале као тамјан по црквама.

Краљевић је полагано и замишљено шетао по зеленој травици.

 Кад је изашао на пропланак, угледа пред собом на трави, усред месечине, Малу Вилу у златом везеној хаљини.

Дуга јој се коса низ леђа спуштала, а на глави је блистала златна круна. Била је сасвим мала – као лутка.

Краљевић у чуду застане и загледа се у њу а Вила проговори гласом као када сребрно звонце зазвони:

– Мој лепи Краљевићу. И ја сам желела да дођем на твоје славље али нисам смела да се у коло ухватим јер сам тако малена. Зато ти се јављам овде, под месечином, која је за мене сунчев сјај –

Краљевићу се Мала Вила веома допала па клекну на траву и узе је за ручицу –  

али се она оте и нестаде у ноћи. Остаде му само рукавица, тако мала, да је једва навукао на свој мали прст. Пун туге врати се младић у двор али о ноћном сусрету не рече никоме ни речи.

Следеће ноћи он опет оде у башту.

Ходао је по белој месечини и тражио Малу Вилу. У једном тренутку извадио је из недара мајушну рукавицу и принео је уснама. Истога часа створи се Вила пред њим. Краљевић се толико обрадовао, да му је срце заиграло од милине. Кренуше тако заједно у шетњу и ускоро краљевић опази да Мала Вила расте после сваке његове лепе речи и нежног погледа. На растанку је била два пута већа него претходне ноћи, па ни рукавицу није могла навући.

– Задржи је и чувај као аманет – рече она краљевићу и нестаде.

– Носићу је на срцу и чекаћу те сваке ноћи – прошапута он и упути се двору.

Сваке ноћи, док је било месечине, састајали су се Краљевић и Вила. И како је његова љубав расла, тако је и Вила пред његовим очима постајала све већа и већа а после 9 вечери сачека га лепота девојка и рече умилно:

– Добродошао, мили Краљевићу! Докле год буде месечине ја ћу ти долазити –

– Не, драга моја, – одговори младић. – Ја не могу више да живим без тебе. Буди моја краљица!

– Бићу твоја, – одговори она тихо – али само ако се закунеш, да ћеш ме увек верно волети. Твоја љубав уздигла је мене и само док она траје, трајаће и мој живот.

– Кунем се, – узвикне Краљевић.

– Верујем ти али те молим, да никад не заборавиш своју заклетву јер од ње зависи живот мој –

После три дана учинише свадбу двоје младих. Лепоти Вилиној дивио се сав свет. После тога они су срећно живели 7 година. А онда умре стари краљ. На његову сахрану дође много поданика и дворјана. Одар старог краља чувале су најлепше девојке из читаве земље. Међу њима беше једна лепотица црвене косе и црних очију. Али она није молитве читала, нити за старим владаром туговала, него је само очима пратила младог краља. Када је спровод из двора кренуо, три пута је нови краљ погледао необичну девојку. Истог часа његова краљица се спотакла о своју сукњу.

– Гле, како ми је сукња предуга! – узвикнула је.

Краљ није опазио да се његова жена смањила. Када су укопали старога краља, пође она лепотица црвене косе уз младог краља. Он је без престанка гледао црвенокосу девојку и није опажао да је краљица постајала све мања. А када стигоше до оних старих липа – она потпуно нестаде.

Ускоро се млади краљ ожени лепом девојком црвене косе и црних очију. Али с њом ни три дана није срећно живео. Тражила је да јој купи постељу од самога алема, желела је сад ово сад оно а све саме ствари којих нигде на свету нема. Кад јој краљ не би испунио жељу она је плакала, свађала се с њим, ружила га. Краљ виде шта је учинио па је отера.

Сети се онда своје мале и добре виле па пође под липе да је тражи. Сваке је ноћи одлазио, чекао и чекао, већ је и остарио чекајући. Али она се никада више није вратила.

 

 

 

Извор: интернет страница – Најлепше бајке света