(Коментар на лирски запис,Драгана Симовића-ИЋИ ЋУ ОВИМ ПУТЕМ ДО КРАЈА)

Невреме удара онда када највише има сјаја…без најаве и летњег пљуска,само се сјате горде олује и савију шта се стигне…Савију оно без јакога корена и младо недорасло што још ни у сновима не зна-Шта смо!!!
У најтежим временима србство се дизало!Имамо чудан ген-реагује када све виси о концу…
Гледајући историју која се понавља…све се исто јавља…Највећа ДУХОВНА СВИТА у горким данима се рађала…
Један круг прођосмо,други,трећи,…да се не би све изнова понављало.Ваља се од СЕБЕ БИТИ ВЕЋИ…Онда имамо шта да очекујемо.Како сањали тако по јави пролазили,како зборили тако о нама говорили…
Свет изнад огледала,вешто играње сенкама…
Здраво нама било!!!

(И када је тешко,сетимо се песме…Уз песму је све лакше!)