И кад ниси ту
зора се исто рађа 
замрси ми косу, 
шиљак у било
заголица стопало, 
нежно…мило…
И кад ниси ту,
радујем се дану,
како ћу на ливади 
у латици цвета, 
сакрити жељу 
мени као самар тешку,
па нек булка исправи грешку.
И кад ниси ту,
у касно предвечерје,
сенкама по зиду, 
цртаћеш осмех, 
тебе.. мене…косе замршене. 
И кад ниси ту,
у ноћима глувим,
норвешке кише квасиће јастук,
за једрост која ми прстом клати,
да ће остарити, 
а твојом, 
никада звати.