Заискриш тако у мислима мојим

Затрепериш нежно таман да заболи

Запитам се онда да ли ја постојим

Да има неко вечно да те воли

 

 

 

И дођеш тако тек да не даш мира

У снове моје самотне и дуге

Обично ноћу док музика свира

И када је срце тако пуно туге

 

 

 

Прошеташ тако ходницима ума

Кроз које нико није смео проћи

Стазама мисли скренеш ли са друма

Где год закорачиш мени ћеш доћи

 

 

 

Зато те молим не долази више

НИТИ У СНОВЕ НИТ У МИСЛИ МОЈЕ

Ко оне летње ненадне кише

Ко љубави што више не постоје

 

 

 

А сузе тешке просуте без броја

Које ни време не може да брише

Оне су драга ова песма твоја

ПОСВЕЋЕНА ТЕБИ И НИКОМЕ ВИШЕ