ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Моји најранији детињи снови бејаху снови о летењу.

У детињству сам био толико опседнут и опчињен птицама, да сам их, напросто, обожавао.

Птице су за мене, у томе добу, биле, а и остале: најдивотнија, најмилија и најдража бића.

Желео сам и сам да будем птица.

Да будем човек-птица!

Да летим високо, високо, и још више… и највише – чак до понад белих облака!

Да будем невидљив и неухватљив; да будем посве слободан.

Унутарњи глас ми је говорио: посве слободан можеш бити само онда када имаш моћна крила за летење…

Своје најраније детињство, све до поласка у школу, проживео сам у трагању и дружењу са птицама.

Орла сам видео као врховно божанство, као краља или цара свих птица.

Знао бих сатима и сатима да лежим на пропланку про високих стена и гора, те да зурим у заносан и чаробан плес орлова на ваздушним струјама међу белим и пурпурним облацима.

У тим тренуцима детињег тиховања, у својим најранијим сновима и визијама, и сам сам имао орловска крила и летео упоредо са орловима…

Био сам човек-орао!