ПОЕЗИЈА ЈЕ САН КОЈИ СЕ ВЕКОВИМА У СВЕТУ СНОВА СНЕВА И ЖИВИ

Песма ми се догађа тек онда када имам потпуну и јасну визију песме.

Пре него што ћу записати песму, ја морам јасно да је видим у својим визијама.

Свака моја песма јесте визија!

Свака моја песма јесте у живим и покретним сликама – као на филму.

Али, ни то још није довољно.

Морам да изиђем из ума, из мисли, из размишљања и, надасве, срце мора да ми буде сасма чисто и смирено.

Не смем да имам ништа ружно, прљаво и лоше у свом срцу – само чисти осећаји, само чиста осећања, само чиста љубав која превазилази и надилази све овосветовне љубави.

Када сам љут, бесан и гневан, и кад сам обхрван немирима, страховима и бригама овога света, тада песма бежи од мене, тада ме музе и виле напуштају на неко не знам које време!

Само они који не знају, умишљају да се песма рађа из ума, из главе, те да је за писање поезије најважније да познајеш матерњи језик, да си упућен у светску поезију и књижевност, да си начитан и образован, да познајеш метрику и стилистику, да си окружен речницима, лексиконима и енциклопедијама и – песма је већ ту!

Какво незнање и какве омаје!

Поезија је сан који се вековима у свету снова снева и живи, пре него што се кроз песника у свет јаве низведе!