ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Вечерас сам, сневајући и маштајући у Вилинским гајевима, открио и освестио, да песник вилењак уопште не стари.

Исто оно сневање и маштање, иста она размишљања и осећања, исте оне визије и уобразиље – као и пре пола века!

И, не само вечерас, већ ми се то, у последње време, све чешће дешава: да изгубим сваку представу о својим годинама.

Пре неки дан, у румен и зелен вечерњи сутон, пођосмо моја унука Ленка –  која има шест и по година – и ја, да поздравимо наше Добро Дрво.

Нас двоје, иако је између нас разлика више од шездесет година, имамо иста размишљања, исте снове, исто маштање, исте визије, исте приче и бајке.

Гледајући и слушајући како деда и унука наглас маштају, моја супруга уз осмех прошапута: Не зна се ко је од вас двоје веће и маштовитије дете!

02

Осећам да стари само моје видљиво, физичко тело, а све друго је исто као негда у детињству.

Кад се, у неким тренуцима, унесем у своје мисли, снове и визије, тада губим сваку представу о времену, о својим минулим годинама – као да време не постоји, као да те минуле године нису моје минуле године, већ нечије или ничије!

Тек кад станем пред зрцало (а то ми се, заиста, ретко дешава!), тада тамо негде у дубинама и даљинама кривог зрцала, видим једног седокосог и белобрадог испосника сетних и сањалачких очију.

03

Прошлост је већ прошла, будућност се још није догодила, а ми имамо само овај тренутак, само ово вечно сада!

Када живимо у вечном тренутку, тада нема старења, као што нема ни минулих ни будућих година.

Сви смо ми онолико млади и онолико стари колико је млада или стара наша душа!