Коса њена, од чари вечно саткана

Усне – то су латице жудног цвета!

Из очију, два морска бисера

Бела кожа и поглед – од гордости зебња!

 

То је Драги Камен нетакнут

Не обали поред смарагдног жала!

Где пролазећ, видех траг у песку утиснут

Како сведочи, још необрисан од морских вала!

 

Угледах: вечан трептај, тог рањеног срца

Запомагање и вапај струна!

Искра патње и маска умирућег лица

И њен немирни дух, како вечно лута!