Свијет се нагло мијења,
Све што је лијепо – мрије.
Волио бих да све опет буде
Кано прије.

 

 

Када смо се поносили
И часно име Словена носили,
Када Европа дрхтала је,
И пред нашим јунацима бјежала је.

 

 

Несоји нам наметнули законе
Нама туђе, незнане, стране.
Створише од нас безначајно робље,
А од родине нам – духовно гробље.

 

 

Киша нека лије, нек’ громови Перуна
Сатру издајника, и прогнају туђина.
Заклињем се сада своме Роду:
Дајем мир за слободу!

 

 

Срце Европе на истоку куца,
Словенске се зоре већма виде зраци.
Оков и јарам чивутски пуца,
И на оружје се дижу моји земљаци.

 

 

Росна поља, и плаветно небо наше,
Сиње море, и врхови гора,
Завјети давнина нам осташе,
И туђинска вјековна ноћна мора.

 

 

За крв, за тло, за дух прађедова,
Њима у спомен, и у њихову част,
Устаје сада генерација нова,
У борби за опстанак, не за власт!

 

 

Киша нека лије, нек’ громови Перуна
Сатру издајника, и прогнају туђина.
Заклињемо се сада своме Роду:
Дајемо мир за слободу!