Крај узглавља мога, стајала је она

ко Изолда некад, док Тристана чека.

Док пољаном пустом одзвањаху звона

мене гроб прихвати ко постеља мека.

Уз мантије црне свијеће и звона,

пред скромном лепотом вјечитога мира,

крај узглавља мога стајала је она,

да умрлу душу мучи ми и дира.