ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Наш највећи, и једини, непријатељ јесте дубоко у нама.

Он је и отац и мајка свих наших спољних и видљивих непријатеља.

Сви наши видљиви спољни непријатељи јесу деца оца и мајке непријатеља који је у нама.

То је наше тамно биће, наш тамни двојник, наша тамна душа.

Свети рат о којему говоре сви ведски и аријевски посвећеници не води се нигде напољу, нигде на бојном пољу, већ у нама самима, у нашем бићу и суштаству.

Кад савладамо и победимо тог унутарњег и невидљивог непријатеља, тада ћемо, у трену, победити све своје видљиве спољне непријатеље, како у прошлости тако и у будућности.

Кад год се неки човек дозлабога запусти, кад год занемари самога себе, своје биће, своју душу, свој дух и своје суштаство, па кад зачама и загњили са лењости духа, стваралаштва и свести, тада се око њега, у ројевима, чопорима и крдима, окупе сви тамни ентитети из разних тамних светова постајући његовим најљућим непријатељима.

То исто се односи и на племе, народ, род и расу.

Сви србски непријатељи јесу деца оца и мајке нашег унутарњег непријатеља, непријатеља који је дубоко скривен у србском бићу, а тај непријатељ јесте последица вековног србског нерада, вековне скрбске лењости да самопрегорно и самосвесно ради на својему унутарњем бићу, на освешћивању, на самосвојности и, надасве, на стварању и обнављању србског а ведског и аријевског мита о Звезданој Раси, о Беломе Србству.

Мени је дозлогрдило – а верујем да је већ дозлогрдило и Господу нашем, Сварогу Тросунчаном, Сварогу Трију Сунаца – да слушам лелекање и кукњаву Србаља на умишљене и измишљене непријатеље наше којих је, како кажу, свуда око нас, у крдима, чопорима и ројевима.

И, ма колико ја љубио свој Род, морам да речем истину: ниједног од тих спољних и видљивих непријатеља нигде не би било, када бисмо ми посвећенички радили на буђењу и освешћивању самих себе, када бисмо се окренули својим коренима, изворима и праизворима, када бисмо, из дана у дан, радили на стварању својега мита, својега предања, своје вере и традиције, те на јачању својега родовског и расног духа, речју: када бисмо знали КО СМО, ЧИЈИ СМО, ОДАКЛЕ СМО ПОШЛИ, И КУДА ИДЕМО.

Или ћемо се пробуди и освестити, или ћемо нестати.

Друге нам нема!

Кукњавом и лелеком не само што ништа не решавамо, већ само још дубље тонемо у безнађе и безизлаз, у таму и ништавило.

(У Великом Гају, 23. гумника 7526.)