ПЕСНИЧКИ ПОРТРЕТ: ОЛИВЕРА ЛОЛА АЏИЋ

Уметничке слике Оливере Лоле Аџић одишу тананом и оностраном лириком кроз флуидне преливе и тонове звезданих вагри које нису од овога света.

Са њених уметничких слика исијава светлост неких далеких плавих сазвежђа из тајинствених дубина Васељене, нежно плаветна светлост ведсрбске, словенске и аријевске душе, душе дубоке и широке као сиње море.

(Оно што необавештени називају византијско плаво, то је, у бити и суштаству, ведсрбско-аријевско плава вагра!)

Оливера Лола Аџић јесте посвећена сликарка Лирике, Мита и Предања Белих Срба.

Свака Оливерина слика јесте једна мистична и љубавна песма, један звездани и космички мит о Беломе Србству Вертикале.

О Беломе Србству Вертикале које је скривено негде међу далеким звезданим јатима, и које се вазда изнова рађа и обнавља са Сврхом и Смислом Сварога Тросунчаног.

Да сви Оливерини ликови на сликама јесу, уистини, пројаве Белих Срба и Белих Србкиња, то се и са самих осликаних ликова као и из њихових очију чита.

Сва та лица, поготову женска, зраче чистотом, чедношћу, смерношћу и добротом ведсрбског аријевског духа, духа посвећеног љубави и стваралаштву.

По сликарској вокацији, те по флуидном, тананом, бајковитом и мистичном колориту, морам то истаћи, Оливера ме највише подсећа на једног од ње доста старијег ведсрбског сликара – Љубивоја Јовановића из Ариља.

Оливеру и Љубивоја, очито, повезује тај древни ведсрбски и аријевски дух,  дух посвећен стваралаштву и душа најдубљих осећања Белога Србства.