ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Наш непријатељ је јак, кад год смо ми слаби.

Што смо ми слабији, тиме наш непријатељ бива све јачи.

Када бисмо ми били веома јаки, тада нашег непријатеља нигде не би било.

Ми немамо проблема са својим непријатељима, већ са самима собом.

Наши непријатељи су само последица наше слабости и немоћи.

А слабост и немоћ јесу последица наше духовне лености и учмалости.

Сваки народ, сваки род, бива јак онолико колико је у духу и свести јак.

Снага је у духу, а не у физичком телу.

Наш народ мудро збори: Ум царује, снага кладе ваља!

Ко год не ради на неговању и оплемењивању духа, на подизању властите свести и самосвести, на родној и расној самосвојности и самобитности, тај ће увек кладе да ваља.

У свим ратовима, за последњих не знам колико векова, ми смо вазда кладе ваљали и гинули, а нимало нисмо користили снагу ума и духа.

И дан-дањи ми нашим непријатељима показујемо мишиће, уместо да их својим умом и духом потучемо до ногу.

Први светски рат је наш велики губитак и пораз.

Лаж је да смо победници у Првом и Другом светском рату.

Потучени смо до ногу, и биолошки преполовљени.

Изгинуло је на стотине тисућа Белих Срба и Белих Србкиња који би данас владали светом!

Победници су управо они које смо ми тобож победили!

Ми смо победили а изгубили, а они су изгубили па уистини победили!

И Руси су попут нас.

И они су губитници кроз цело двадесето столеће.

И они су у двадесетом столећу биолошки преполовљени, баш као и ми.

Зашто?

Зато што смо и ми и Руси у судбоносне ратове увек улазили само онда кад смо најслабији.

А да користимо ум и дух, онда бисмо наше непријатеље сатрли у временима када смо најјачи.

Зашто ми вазда и навек чекамо да нас наши непријатељи нападају?

Кад унапред знамо, да ће нас напасти само онда кад смо најслабији.

Да користимо ум и дух, све бисмо ово знали, али будући да не користимо ни ум ни дух, ми смо само стадо за кланицу.

Тешко нама са нама овако неосвешћеним и бесловесним!