Кад кренеш да береш лотосе беле, румене

Знај, да сваки је растао у срцу моме.

 

 

Кад кренеш да радујеш се  лету орла

Знај, да  гнездо  сам њему  љубављу  саградила

 

 

Кад кренеш стазом знаном да ходаш

Знај, да сам јутром већ њоме прошла

Да поспем је  теби  прахом  звезданим

 

 

Кад кренеш у сећања праискона

Знај, да  плам сам донела свети

Њиме бакљу упалила да ти путе светли.

 

 

 Кад белуцима кренеш воду да поздравиш

Знај, да она већ зна да долазиш и

Радосним капљицама квасиће ти лице.

 

 

Кад кренеш да ме у заборав  вратиш

Знај, да сам мислила о томе и да те

 Будна на вратима, да стигнеш, чекам.

 

 

Кад крену  са врха планине

Да падају огромне камена  кугле

Знај, да сам већ тебе узела у себе

Да мирно досањаш  снове.

 

 

Кад кренеш да љубиш ме драги

Знај, да сам љубила  већ свет цели и

све  пољупце  сакупила у један,

за тебе врели.