Не бих рек’о да је тама
Ово што ме сад притиска
Дух прошлости, сенка лажна
Искра ће се јавит сама
Ко тишина после вриска
Светлост слаба али важна

Оставићу иза себе
Таму која сад ме прати
Неко ће ми већ помоћи
Да одагнам, без потребе
Силу мрака да се врати
У дубине пре поноћи

Црни облак што покрива
Звезду која срећом сија
Нетрагом ће да нестане
У прошлости да почива
Топло сунце срцу прија
Нови дан ће да ми сване

Акрап што се крвљу храни
Муком што се наслађује
Погасити хоће свеће
Мраком се од светла брани
Плам свеће га побеђује
Моја зором догореће

Дани ведри, а ноћи звездане
Морају ми брзо доћи
Надолази среће плима
И мени ће да осване
Зора свиће после ноћи
Топлина ме обузима.