Кад вас љубав призове, пођите за њом,

Премда су стазе њене тегобне и стрме.

А кад вас крила њена обгрле, препустите јој се,

Премда вас мач, скривен међу перима њеним, може повредити.

А кад вам проговори, верујте јој,

Премда вам глас њен може уништити снове, к’о што поветарац опустоши врт.

Јер, баш као што вас крунише, љубав ће вас и разапети. Исто као што вас подстиче да растете, тако ће вас и окресати.

Као што се успиње до висина ваших и милује вам гранчице најтананије што трепере на сунцу,

Такко ће се спустити и до вашег корења и протрести га у пријањању његовом за земљу.

Попут снопља пшченичног сакупиће вас у наручје своје.

Омлатиће вас, да би вас оголила.

Просејаће вас, да би ва отребила од кукоља.

Самлеће вас, до белине.

Будете ли, пак, у страху своме тражили само љубавни мир и задовољство,

Боље вам је онда да покријете голотињу своју и одете са гумна љубави

У свет кји не познаје годишња доба где ћете се смејати, ал’не пуноћом смеха свога и плакати, ал’ не до последње сузе своје.

И немојте мислити да можете усмерити путеве љубави, јер љубав, ако јој се учините вреднима, усмериће ваше путеве.

Љубав нема других жеља него да се испуни.

Али, ако волите а морате још и да желите, нека вам ово буду жеље:

Да се истопите и будете разиграни као поток што пева свој милозвук ноћи.

Да спознате бол превелике нежности.

Да вас рани сопствено поимање љубави;

И да крварите драге воље и радосно.

Да се пробудите у праскозорје са срцем крилатим и упутите захвалницу за још један дан лубви;

 

Да отпочинете у подневном часу и размишљате о љубавном заносу;

Да се с вечери вратите кући са захвалношћу,

А потом да усните с молитвом за вољеног у срцу и песмом слављеничком на уснама.