ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Ако је икада требало да бирам између духовне и физичке хране, опредељивао сам се за духовну храну.

Никада ми ништа није значила физичка храна, уколико нема духовне и душевне хране.

Шта значи гомилати и товити физичко тело, ако ће душа и дух да сахну, копне, вену и зачамају!

Писање и стварање поезије за мене одувек бејаше веома битан посао, задатак, дужност и посвећење.

Никада, ни у једноме свом животном добу, нисам поезију узгред писао и стварао.

Оно што је за ратара њива, за воћара воћњак, за сточара марва, за пчелара пчелињак, то је за мене била поезија.

Живео сам за поезију, али и од поезије!

Поезија је све ове минуле године издржавала и хранила моју породицу, подизала и школовала моју децу, била и остала мој душевни и духовни водич кроз мрачне лавиринте овога света омаја, илузија и опсена.

Никада нисам могао да схватим и разумем оне умишљене и набеђене песнике који ми кажу, да поезију пишу узгред!

Ако поезију пишу узгред, онда ће узгред и да живе!

А живети узгред, то је само нешто другачији израз за неживети!

Огромна већина у овом времену заиста узгред живи.

У њих је све бивало и остало – узгред!

Они су се узгред школовали и образовали, они су се узгред заљубљивали и водили љубав, они су узгред рађали, подизали и васпитавали децу…

А шта нису узгред чинили и радили у свом спавајућем животу – то ни сами не знају!

 

 

 

(Негде у пољима банатским, 24. рујна 7526.)