Наиђе туга понека …  понекад… понегде 

у неком ходнику душе … за нечим …

за неким …због нечег ..због неког

као капљица распростре се и тужи и

донесе собом немир и сету  и

помислиш како позвана није 

како недраги  ти је гост

 ал кад из твога мора изронила је

врата јој отвориш  да уђе …пустиш је

 

И онда је  узмеш за руку

поведеш  на душе ти најсветлије место  

да погледа у небо високо плаво

на облаке му беле у путу расуте

на кровове крајпуташких кућа  

на широм отворене прозоре у сваки улеће по птица

на ограде трњем обрасле и

ветром занешене вратнице напуштених огњишта

да погледа накривљене зидове

са попуцалим стаклима на жутим сликама

да зачује ехо звона оваца и

радосну свирку фруле што их прати

кад јутром уз планину крену и

с вечери када са ње сиђу

да погледа у потоке усамљене и

њихове изворе  скрите заборављене

ено мостова преко река висе тек њишу се

никога не преносе од једне до обале друге   

да погледа небу под оне исте облаке и

покуша да види коњанике витезове наше претке

и више ништа не ремети ову слику истине

стоје и дуд и храст и орах и залуд носе плодове

тек покоји становник шуме ту прође и то убере и

кажеш јој да ту седне … па нека тужи колико јој воља

јер то туга јесте

и кажеш јој да отужи брзо

са сузама или без њих

како јој лакше и милије

само нека не буде дуго и

кажеш јој да онда лице од суза опере сунцем  

да се насмеје јер ево гостију њених

оних због којих тужи.. за којима тужи ..

ево их враћају се …долазе

 

И преци се осмехнуше

о онима што су са њима кажу

да не бринемо се  да добро су

да нас поздрављају и да знамо

да су стално близу нас и да

нас гледају и љубављу обасипају

 

И ево драгог и драге путем видим иду

носе судове земљане …пошли ..по воду 

а на зденцу чује се граја …играју се деца…

 видиш туго  да радости има

не тужи много но насмеј се!