Тамна је ноћ, ал’ не може ‘вако довека….

Кад нагло сване, кад Сунце гране,

кад се иза мрких брда распе,

кад бела светлост прасне

снагом водопада

са небеса саспе,

потекне моћна река.

 

Забљештаће хиљадама Сунаца,

зазвездаће предео од дивоте,

завидаће се ране душе болног који правду чека

зацариће се земља чарима миља и бивства лепоте ,

тако бљештава, тако искрава, тако трептава,

арија небеска ,

раскрилиће се на своду божанска фреска

да ће сви скотски створови,

Кербери, караконџуле, разни творови

завриштати као даждевњаци и зацикати к’о гује љуте,

подвиће репове, подвући ђаволу под скуте,

кроз јаме у земљу утећи, у мртвило непостојања побећи,

загребати ,закасати, застругати ,

у сени се створити, у прах претворити и раздувати

 

А ми ћемо свет наш очовечени

за људе сачувати

и мирно живети , ткати, плодове рада брати,

волети, појати и потомке дати.

 

-слика „Букетић у трави“ Оливере Лоле Аџић-