Верица Стојиљковић: Зашто си се заплакао
Зашто си се заплакао
Што сузе боје твоје лице тугом
Што очи си рукама покрио
Не чини то…не одлазим за стално …
И нисам далеко …
Зашто си се заплакао
Зар срцу твом толико болно је …
Непотребно је … могу…ја…
То део нашег пута је
Зашто си се заплакао
Знаш и где и ко … одвео ме је
Знаш и да стално… видим те
Можда брзо, брзо ти рамена
Устрептала дотакнем
И душу помилујем
Чуј ме …срцем ти говорим….
Све пролази – и ово ће проћи
И доћи ћеш по мене ти
Као ја по тебе скоро.
И онда – опет заједно познатим и
Новим путевима ћемо – проћи
Загрљених погледа, са небројено
Неизречених речи
А ја… показаћу ти толико много тога
Што знаш да постоји али
До сад видео ниси… то звезде су сакриле
Једном да буде – изненађење моје – теби.

