Ако одеш остаћу у мраку

погасиће се све лампе

које светле мој пут и

стварају животдајне облике

немој одлазити жива лепото

што носиш моје душе део

немој ме остављати.

 

Ако одеш уплашићу се себе  

и немоћи своје и угаснуће наде

тек рођене – немој ме остављати

 

Дајем ти слике живота твога,  не плаши се

и ти си душе моје део, не плаши се

све што се дати у овоме трену може

имаш већ слушај ме  –

осветли, осветли  место- твоје

 

И распростире се златног праха зрак и без краја

свера постаде нежности што живот даје и

додирну сва срца блиска и далека и

у љубави  цвет душе започе цветати

И сједини се  све у пространствима  

звезданим блиским и далеким и

све једно поста од твари исте

 

И ти си ту, драги,   да жељом

мене из мене подигнеш да

отварам  капије за нове путеве.

Да, твоја,  чујем слику

унутар мене

 збори  из рама твога.