Душу ти поклањам
на пространство длана
као белог птића
изгубљених крила
да на њему осетиш тежину
рањенe жеље да лети

Усплахирено срце плавих откуцаја
не престаје да плаче
на длановима
што дрхте од птичјега крика

Кад заплачеш и ти
са сузама пусти бол без крила
да тече као крвава река и онда тихо
без вапаја
нека душа моја спокојно издахне у теби.