У ноћи глувој шетах покрај храста,
Древног једног, разгранате крошње.
Беше огроман, повелика раста,
Задиви ме к’о детаљ са народне ношње.

Ко зна када беше ту ник’о,
Ка Перуну пружаше вековима гране.
Храст је овај знамен, чујеш ли клико?
Задивљен бејах, памет да ти стане!

Шта ли памти, провео је ту векове,
Видео што више нико не може.
Трпео олује, суше, снежне сметове,
Корење црмницом одавно проже.

А ја шта сам спрама њега?
Мален, ништаван, ничега вредан.
Гледајући почех се присећати свега,
Па схватих да требам наставити мегдан.

Не замери ми, о величино,
Што ја, беда, певам о теби.
Јесам ли ти вековни сан прекин’о?
Ако јесам, не опраштам себи!