Од тол’ко лепих, најлепших речи,
да се исприча сто једна бајка,
ниједна није толико лепа,
толико нежна, као реч мајка.

Њене ме руке најлепше грле
и брижне нада мном увек стрепе
зовнем ли само, мени хрле,
мамине руке меке и лепе . . .

Мамине руке ми косу сплићу,
њина ме љубав на пут спрема,
када порастем као мама бићу,
нико као она лепе руке нема.

Мамине очи ме увек прате, —
те очи добре нада мном бдију,
кад оду, једва чакам да се врате,
оне за мене увек осмех крију.

Као у бајци која се воли
снег се детињства меко засребри . . .
Кад мене боли и њу заболи, —
и зато хвала, мајко, теби,

зато од тол’ко најлепших речи,
да се исприча сто једна бајка,
једна је од свих за мене лепша,
једна је од њих само реч мајка.

Фото: Мајка; Википедија