– Посвећено саборцима са Српског Журнала. –

 

Заблисташе нека нова мастила и пера,
Замећу се нове кавге неке.
Проструја крв, ојача вера,
Пуче нов поглед на хоризонте далеке.

 

Нов смо сој, од стара калупа,
Срца нам сва к’о једно бију.
Нико од нас са бојишта не одступа,
Док се тробојна платна вију!

 

Тутње риме по папирној стази,
Бљеште стихови кроз тмурне дане.
Наше, изгледа, тек долази,
Наше ће песме извидати ране.

 

Ране болне, модерног доба,
Што муке одавно задају столећима.
А несој ће просута дроба
Сав свој срам понети на нејаким плећима.

 

Он већ стрепи, већ се пази,
Мисли да се истина може скрити.
Он зна да наше тек долази,
И да се све мора једном наплатити!