Сва битна и сушта знања бејаху, у детињству, скривена од нас.

Ишли смо у школу, а могли смо и да не идемо – исто би нам било! – будући да смо из школа излазили као још веће незналице.

Нешто смо учили, а боље да ништа нисмо учили!

Више бисмо знали да ништа нисмо учили!

У школи је требало да учимо: како се постаје честит и частан; како неустрашив и храбар; како витез и ратник светлости; како се можемо сами лечити и излечити; како се повезује са оностраним светлим бићима –  Земљом, Сунцем, звездама и Васељеном; колико нам је важна и битна љубав, лепота, доброта, култура  и духовност, те језик и писмо; ко су наши богови и велики преци и, надасве, ко смо и чији смо МИ СУШТИ.

Све ово што нам се данас дешава, гле! јесте последица тога – што су у детињству сва битна и сушта знања и умећа била скривена од нас.

Нисмо више ни велика раса ни висока каста, већ најобичније стадо за кланицу!