ИЗ ДАНА У ДАН

ИЗЛАЗИМ НА ИСТЕР

да поздравим лабуда и лабудицу

који су на једном тихом месту,

у шашу и шевару Истера,

већ годинама заједно.

Чини ми се,

да су њих двоје одувек заједно!

Лабудови много боље и дубље од људи

схватају сврху и смисао љубави.

За разлику од лабудова,

људи су непостојани,

превртљиви и вероломни у љубави.

Ми, људи, увек тражимо неку нову љубав,

зато што нам саможиви, себични и паразитски ум

не дозвољава да срцем и душом,

попут белих лабудова,

дођемо до познања

узвишене божанске љубави.

Смирено, отмено и господствено,

лабуд и лабудица пливају,

плешу и лете удвоје

понад плаво-зеленог Истера,

не хајући и не марећи

за опсени и омајни свет људи

у којему је, гле!

све мање љубави.

(7527.)

ПЕСНИКОВА РАЗЈАСНИЦА:

Истером су наши древни ведски преци звали Дунав.