Можда
Када дотакнемо дно живота
Загребемо његов талог
Осетимо смрад
Сопствених НЕ-дела
Урушимо се у сопствене идеале
Погрешне визионаре
Прогледамо
…
И баш овај моменат
Овај вапај
Сулуди крик
Што цепа плућну марамицу
Кида џигерицу
Разара желудац
Јер емоција је несварљиива
Можда
Он пробуди
Јер после дна
Нема даље
Само назад
…
Зато загребимо
Дубоко
У своју унутрашњост
Тамо је
Наша права
Сутрашњост
…