Не види се Месец златни,
Орден мој из ноћна рата.
Откуцавају часови касни,
Цокуле су ми пуне блата.

Лутам и тумарам свуда,
Утучен кроз маглу тешку.
Промрзао од велика студа,
Срозан јер начиних грешку.

Ништа за ме то није ново,
Јер срце ми туче јаче од ума.
Стид ме што сам опет псов’о
Човека ког желех за кума.

Изгубљен и усамљен већ сам
Месецима, данима, и ноћима.
Ја херој никакав нисам,
Нити располажем моћима.

Једном ће, знам, све проћи,
Нестаће као однешено руком.
Нови ће дани весели доћи,
И више се нећу китити бруком.

Опрости ми, мајко, опрости,
Али ме разумела никада ниси.
На овом свету ми смо само гости,
Гост, мајко, на њему и ти си.

Дан одлуке чекам већ дуго,
Чекам трен пресуде моје.
Зато ме не занима ништа друго,
Ја смрт славим, други је се боје.