ИЗ ПОЕТИКЕ

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

(Радмили Бојић и Оливери Лоли Аџић,

двема расним, самосвесним и самобитним Србкињама.)

Не може свако бити Србин, из простог разлога, зато што је веома тешко бити Србин.

У свим временима, у свим столећима и тисућлећима, само је духовно темељан и снажан, пробуђен и освешћен, самосвојан и самородан Србин могао бити Србин.

Србин се не множи, не пари и не коти, већ се у светим временима и на светим местима и од посвећених родитеља, а по промислу богова и богиња, а по визијама светлих суштастава из Вишњих светова, једном у веку рађа.

Отуда је Србин веома ретка зверка, веома ретка појава.

Као што је веома ретка појава и драгуљ: смарагд, рубин, сафир или дијамант.

Да је лако бити Србин, данас би Срба било на стотине милиона.

Али није!

Сваки слабић, никоговић, кукавица, пузавац и гмизавац може бити, на прилику: Енглез, Немац, Американац, Француз, Талијан или било шта друго, али бити Србин – то је само за изабране и прекаљене, само за оне који корачају усправно, достојно и дично, само за оне који знају: ко су и чији су, одакле су пошли и, куда и камо иду.

Србин се не може ни са ким поредити, до ли само са Србкињом!

Вређамо и понижавамо Србина ако ли га поредимо са било ким другим; једино га не вређамо и не понижавамо када га поредимо са Србкињом, својом Човечицом.