Нек се жеље срца твог увек остваре, мили Драгане!

Можда смо сви ми већ становници неког села на некој Вилинској планети – па се окуписмо по договору само нама знаном…♥ дозвани твојом песмом која пева радост срца наших, песмом језика дома нашег из ког смо давно отишли… у којем је жив сан будног Вилењака чистог и храброг срца, сан у којем Васкрсавају Бели Срби овде у Србији…♥

С пролећа су нас децу на селу жене обавезно водиле у шуму! То је било неписано правило. У старој великој газда Којиној шуми била је воденица на речици Жеравији. Певало се и играло, јурило по шуми, пењало се по дрвећу…брали смо цвеће и правили венце којима смо се китили опијени од радости и среће јер смо у шумииии♥….

Нека и наш сусрет буде у шуми, крај Истера.