ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Повлачим се све дубље у самоћу, тишину и шутњу, све дубље улазим у тиховање.

Повлачим се из света, јер никада и не бејах био за свет.

У свету, гле! бивах само гост, само путник на пропутовању.

Моје песме и моји снови које будан сневам били су и остали једини моји искрени сапутници кроз светове, сазвежђа и звездана јата.

Не желим више да мењам свет, не желим да ишта више  поправљам и улепшавам у свету.

Звезде и сунца бивају моји водичи, моји васељенски путокази, звездокази и светлокази.

Једини прави пут води кроз властито срце.

Сви други путеви су или стрампутице или беспутице.

Мирим се са свим бићима и световима, мирим се и са самим собом.

Све је бивало онако како је требало и морало да буде, све је бивало управо онако како је у звезданим и животним књигама записано, давно.

Поћи ћу ових дана у Вршац – то је на свега двадесетак километара од Великог Гаја – да видим врлог ми и драгог пријатеља из младости, с којим се годинама нисам видео.

Поћи ћу да се поздравим с њим онако како су се наши звездани преци у оно праисконо доба поздрављали, да му испричам све ово о чему у овај час пишем.

Да му кажем: да смо добар и свети рат водили; да смо све време бодрили и соколили један другог, чак и онда када се годинала нисмо виђали; да смо се међусобно вазда и увек подржавали мишљу, речју и делом; да смо штитили, чували и бранили један другог од злих душмана попут древних светих ратника на бојноме пољу; да га подсетим како смо, пре скоро пола века, у Вршцу, оснивали и покретали наше независне песничке новине;  како смо се заједнички борили за слободу мисли, речи и дела…

Мој врли и драги пријатељ, о којему овде управо сведочим, зове се Иван Бабић, и, оснивач је, власник и уредник Вршачких вести, Радија и Телевизије Лав.

Био сам годинама уважаван, повлашћен и цењен гост у сва три Бабићева медија.

Свака би моја књига бивала радосно, достојно и дивотно поздрављана, представљана и подржавана, како од Бабића тако и од његових сарадника.

Поћи ћу ових дана у Вршац, да видим врлог ми и драгог пријатеља Ивана Бабића, али, овога пута полазим не да гостујем у његовим медијима, већ, да му, као Праисконац Праисконцу, кажем, из срца и душе, да смо дивотан и свети рат водили, да смо наше пријатељство узнели веома високо, међу звезде и сунца, и, на концу, да му обелоданим: да ја више нисам за људске и земаљске медије (будући да сам све приче давно или испевао или испричао), но за унутарње разговоре са звездама и сунцима, са светлим бићима и суштаствима из вишњих божанских светова.

(У Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана тринаестог.)