Будимо одани- волимо више, више

 

 

… Али када се приближиш љубави, рађа се велики страх, сумње настају: ако се опустиш, ако стварно уђеш у то, хоћеш ли икада моћи да се поново вратиш?

Хоћеш ли моћи да заштитиш свој идентитет, своју особност?

Да ли је то вредно твог ризика?

Тада ум одлучи да не ризикује јер, бар си тако „ти“- иако без животних сокова, неопскрбљен, гладан, јадан – али си барем „ти“.

Ишчезнути у некој љубави, па ко зна шта ће се догодити?

Ти ћеш нестати, а ко ти гарантује да ћеш онда доживети радост, блаженство, или да ћеш срести божанско?

То је исти страх који семе осјећа када нестане у тлу.

То је смрт и семе не може предвидети да ће из те смрти настати живот….