Равно и плаво, сусрети су очију,
Као две боје исте душе,
Одејкују таласима нашег мора,
Оним горњим што гледају на нас.

Замишљам топлину и осећање буре,
Као безгранично поље уморног каса,
И плаветно сећање што се крије,
Што срећу не показује, а мисли на нас.

Испићу сву вечност очајања мојих,
И другу шансу као циљ снити,
Безумље, страх и кајање,
Под ноге, па прегазити.

Видећеш тада на делу дисидента,
Видећеш како се демолира страх,
У очима пламичак више неће бити,
Тад ћеш знати да је букнуо пожар.

И кајања више неће бити,
Осетићеш само загрљај снени,
Чућеш благим тоном речи,

Равно и плаво, сусрети су очију,
Као две боје исте душе,
Одејкују таласима нашег мора,
Оним горњим што гледају на нас.

Замишљам топлину и осећање буре,
Као безгранично поље уморног каса,
И плаветно сећање што се крије,
Што срећу не показује, а мисли на нас.