ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Све владе су послушничке и поданичке свуда у свету.

У Србији се то најјасније види, јер Србија и јесте најугроженија.

Од 1918. године па до дана-дањег Србство, како у Србији тако и у иним србским земљама, није имало ниједну своју владу.

Рат против Србства данас је жешћи и подмуклији него икада раније.

Паразити и рептили, ватиканци и атлантисти крећу у коначно затирање Србства.

Сваку владу у Србији у последњих стотину година постављају највеће србске крвопије.

Србством и Србијом влада смртни страх.

Застрашивање Србства и коначно уништење Србије је на делу.

Србство се застрашује преко мафије, криминалаца, психопата, крволока и убица који се слободно крећу Србијом, док се србски народ затвара у кавезе, тамнице, гета и концентрационе логоре.

Србија одавно није држава Срба – уистини, није ничија држава! – у оном изворном значењу те речи, већ је постала последња рептилска колонија, свачија и ничија прћија, којом владају лудаци, крволоци, криминалници и уличне банде.

Док се лудаци, убице, крволоци и психопате слободно шетају улицама србских градова, докле се честит и поштен народ скрива по јаругама, шумама, подрумима и катакомбама.

Заиста, у данашњој Србији нема ниједне установе, ниједног закона који би штитио част и достојанство вредних и честитих људи.

У данашњој Србији судије ослобађају психопате и крволоке, а кажњавају сваког оног ко скупи храбрости да се сам брани од психопата, крволока, криминалаца, лупежа, олоша и шљама.

Немамо ни државу, ни владу, ни председника, ни цара, ни господара, а немамо ни судство, ни војску, ни полицију, просто речено, немамо ничега што би се нашим назвати мосло!

И, што нам је онда чинити?

Нема нам друге него да се удружујемо и сами бранимо, да бијемо свете битке за слободу златну.

Да се боримо онако како су се наши преци борили у смутним временима, у временима безвлашћа, тираније и анархије, у временима крвопија и дахија.

За почетак, нека сваки честит, самосвојан и самобитан Србин набави сабљу и пушку, јер ће у временима која долазе бити још страшније, грозније и ужасније.

Мој деда, ратник многих ратова, често би ми говорио: за расног и освешћеног Србина сабља и пушка нису оружје, већ оруђе за свакодневне послове!