Сутона, звонка јесен се буди,
Како светлост звезда водиља,
Под окриљем леденог таласа,
Под мрким погледом повечерја хладнога.

Зов тог поветарца што буди,
И најчуднија сећања њена,
И распламсане љубави,
Што вреба иза оног кестена.

И буди се тмина, и јутарњи зраци,
И даље букти огањ што греје,
Буди се јесен и с’њом љубав,
И она мила која наду сеје.