Владимир Шибалић – БЕЗ ПЕСМЕ?

Последњи пут о родној ћу кући
Испевати стих упркос свему,
И док рецитујем срце ће ми тући
Уплашено к’о каквом гоњеном плену.
Ја сам љубио бестидно пред свима,
И ниједан пољубац не жалим, ето!
Нахватали мраз по окнима
Сећаће ме увек на души свето.
По јесњиновски нећу оклевати,
Стиховима боли растераћу лако.
У дубини душе ја желим спалити
Сваку песму што написах тек тако.
А шта сам без песме, реци ми ти
Која ме презиреш због скандала?
Волим вас, људи, ал’ гоните се сви,
И ти што ми пољубац ниси дала!
