Студени, влажни, тумурни и тешки дани.

Студен се и влага у кости, у крвоток, у плућа и срце увлачи.

Убија сваку радост и ведрину.

Убија сваку лепоту и дивоту: у ваздуху, у води,  у души, у свести.

Осећам се као у Ноћи Сварога, као у Ноћи Без Свитања.

Из године у годину, из јесени у јесен, све теже и мучније подносим ове влажне, киселе, суморне и тмасте дане, дане без светлости и топлине.

Нисам више ни за шта у овоме свету! – кажем са сетом самоме себи.

Као да ме овај свет више не прихвата и не препознаје.

Као да сам незнанац и туђинац самоме себи.

Као да нисам овде где јесам.

Као да ја више нисам ја.

Све мање читам и пишем, све мање чак и са ближњима зборим и диваним, а све више и све чешће бивам у некаквом молитвеном тиховању и мировању.

У овим годинама, у овом стању, у овом осећању подвиг је, уистини, све што у лепоти и дивоти сневања и сновања учиним, за себе и ближње.

(На левој обали Истера, 21. студеног 7527.)