Када туђинске речи у ведсрбском језику сазерцавам са становишта ведања, са становишта више ведске и божанствене духовности, тада, јасно и чисто, и схватам и осећам, да су туђице, туђинске речи, уистини, речи-паразити, речи које попут паразита или вампира исисавају животне сокове из ведсрбских речи, из самог значења и смисла како речи тако и оних мисли, осећања и осећаја које желимо да преточимо у смислено и надискуствено биће језика и ведања.

Кад год бих у неком књижевном, философском, научном или стручном делу наишао на гомилу туђица, ја бих одмах разумео, да писац и творац тога дела уопште није начисто са самим собом, уопште није разјаснио самоме себи: ни шта жели, ни коме жели, ни зашто жели да нешто кроз писање каже, већ да само тако, из сујете и таштине, а без сврхе и смисла, пише тек писања ради.

Надаље, скоро све туђице (а поготову туђице грчког и латинског порекла) на које наилазимо у ведсрбском језику имају више значења, а често та вишестрана значења бивају међу собом посве опречна и супротна, тако да у нама изазивају забуну и пометњу, те замагљују наше умне и духовне видике.

Зато последњих година уопште и не читам оне писце, а поготову не песнике, који лепоту и дивоту ведсрбског бића  језика загађују, погане и трују туђицама.