–

Народ и војска Ваљеву газе,
Запрега вуче топове, жита,
Висови пусти ко да на њих пазе,
А једна жена зачељем хита.

Тамна пелерина и војничка капа,
Штафелај, торба, завежљај мали,
Застане, па стиже запрегу што клапа,
Београд гледа и сузама жали.

Позлаћена круна, на реверу знамен,
Очи ко мора, узбуркана, љута,
С Колубаре вјетар ковитла јој прамен,
А Србија цијела у беспућу лута.

Док покрај друма плаче српска мати,
И вели, кћери дочекати нећу,
Васкрса тражи па Србији врати,
А слава теби, ја под земљом рећу!

О мила, драга, Србија је вјера,
Надежда света, моје име вели,
Морамо назад јер нас туђин тјера,
Ето нас напријед јер нас Српство жели!

Г.Л.

* У славу Надежде Петровић, велике српске сликарке и родољуба, оснивача и првог секретара Кола српских сестара, српске ратне болничарке у Балканским и Првом свјетском рату.
Његујући српске војнике заражене тифусом и сама се заразила. Умрла је 3. априла 1915. године, уочи Васкрса, у касарни 17. пука Дринске дивизије у Ваљеву.

На Видовдан 2018. године, по допуштењу Владе Србије, у Ваљеву је порушена најстарија српска касарна, она у којој је са хиљадама српских војника умрла и Надежда Петровић.

** „Косовски божури“, слика Надежде Петровић, насликана 1913. године на ослобођеном Косову пољу.